Koliko su me samo puta dočekivale bele ruže pred vratima kuće... Koliko lepih poruka.
Listala sam dnevnik pre neki dan, čisto da se prisetim tog vremena. 
I evo poruka:
"Za dobro jutro, samo bih hteo da ti kažem da si najposebnija među devojkama, i najsjajnija među zvezdama."
"Veverice, srećno nam bilo. Danas ispunjavamo pola godine. Ja sam najsrećniji dečko. Hvala za sve!"
"Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Jer, od kada sam tebe sreo, dobio sam sve. Mislim da mi je java mnogo bolja od snova."

A ja sam, onako nevina, gutala svaki njegovu reč, verovala u sve izgovoreno, kao da sutra ne postoji. Nisam puno razmišljala, da budem iskrena.
Ali su me mnogi još tada počeli osuđivati: "Pokvariće on nju brzo, mislim vidi ti njega! Samo što pištolj ne izvadi i ne okine obarač. A ona je tako nežna. Bar izgleda tako"
Da li je samo sa mnom bio drugačiji to ne znam, ali događaji koji će se desiti kasnije, kao i ono kada ode iz mog života, i ćerci da ime Neda, naterali su me da razmišljam.

I jednog sunčanog maja, bajka je počela da se pretvara u tužnu priču. Neću reći u košmar, jer sam ja izašla kao pobednik, zajedno sa mojim sinom. A on je kukvički izbegao svu odgovornost.

Nikada nije bio grub prema meni. Pa ni te večeri kada sma mu podarila svoju nevinost. Činilo se kao da se boji da me ne polomi, mene, onako uvijenu u staklo. Dodirivao me je nežno, ljubio me je... 
Bila sam toliko lakomislena i nisam razmišljala o mogućnosti da mogu da zatrudnim.
A ono čemu se čovek najmanje nada, uvek ga zadesi.
Saznala sam da nosim njegovo dete. Još uvek nisam ispunila 18
Sećam se tog dana. Bila sam posebno malaksala, svo telo mi je bilo teško i kada sam saznala rezultat. Spopao me je neki strah. Ali sam se nadala da će on to sve lepo prihvatiti. Moje detinje srce nije bilo spremno na bol.
Sreli smo se u klubu te večeri, i tek pred rastanak sam mu izjavila da čekam bebu.
Prebledeo je.
"Jebo te pa ti si maloletna! Nisi  valjda luda da sačuvaš dete? Pa šta ćemo mi da radimo sa detetom?"
Nisam očekivala to. Nadala sam se da će reći:
"Pa to su divne vesti. Preguraćemo mi to!"
A kakve bre divne vesti, bili smo deca. I naravno da ništa nismo rešili. Sećam se da sam izašla iz auta, tresnula vrata svom snagom, počela da jecam:
"Kretenu jedan. Marš sad kod onih tvojih kurvi! Misliš da ne čujem da se priča da me varaš? Ali sam se toliko zaljubila da sam ćutala sve vreme."
Pogledao me je. U tom pogledu se prelivala tuga i mogla sam da pročitam "Zbogom".
Nije izašao za mnom. Čekao je da uđem u kuću i nastavio.
Sada razmišljam, da li sam rešila da spavam sa njim samo da bih ga zadržala? Da bi video da mogu i ja to, da ne mora to da radi sa drugima?
Ne znam, zaista zvuči ružno. Ali je to neka realnost.
Dane sam provodila plakajući. Trpela sam prekore roditelja, profesora, "drugova" iz razreda. Svi su me podsećali na to da sam bila upozorena. 
"Pa lepo smo ti govorili!" 
I negde u oktobru, morala sam da prekinem svoje školovanje. Zauvek rekla: "Zbogom" medicini, snovima o baletu, i sjajnoj budućnosti.
Kao da se zvezda na mom nebu ugasila.
Tek u februaru '94. prestala sam  da plačem i podarila svoj život jednom malenom biću.
Od samog rođenja me je podsećao na njegovog oca. A kako raste, sve više poprima njegove osobine. 
Sama sam mu doabrala ime i rešila da se preselim iz tog grada koji je bio prepun uspomena. A pošto podršku nisam imala, bilo mi je sve jedno gde ću.
I tako je počeo naš novi život.
Život koji do danas živim.