Sada bih mogla da nastavim sa onom Grimovom: "Nekada davno, čuda su se zaista događala" Zato što jesu. Vreme je prolazio, moj Sergej je rastao, mislila sam na Bakija, i volela ga još uvek. Čak mogu da kažem da sam sva njemu rpipadala, čak i sa te razdaljine. Pitam se sada, kada počnem a prevrćem listove svog života, kako sam mogla, sa samo 16, 17 godina, da zavolim tako jako? Možda nas je sin spojio, ili ona ljubav koja im je sijala u očima, ocu i sinu, kada su se prvi put sreli. Takve trenutke ću zauvek čuvati u srcu, kao fotografije koje su okačene po zidovima moje duše. Veliki sam trud uložili dok nisam uspela da ga zaboravim. Čak i sada, posle 18 godina, pitam se da li je zaista svemu kraj?
Nastavila sam svojom stazom, iako je još uvek bilo posuto trnja po njoj. Tako sam počela da smatram da sam veoma hrabra. Uvek sam birala teži put, kako bih samu sebe iskušala. I upoznala sam Dejana, Hercegovca, koji mi je pružio svu svoju ljubav a Segeja smatrao kao svojim. Život ga nije mazio. Posle rata, izbegao je u moj grad, došao je sa traumama sa kojima se i danas dan nosi. Njegova pažnja mi je terala suze na oči. Teško sam popustila, jer je moje ranjeno srce bilo veoma oprezno. Pa mi je, onda, dolazio pod prozor sa tamburašima, pevao "Ko te ima taj te nema", nacrtao desetine portreta dok šetam sa Sergejom po parku, a da i ne znam o tome. Danas kada priča o tome, kaže da se zaljubio u moj iskreni osmeh i tužne oči. Mlađi od mene 3 godine, sa nogama na zemlji, jak, pravi muškarac i vojnik. Uvek sam, potajno, sanjala o vojnicima. Nekako me je sva ta muškost posebno privlačila.
E pa, te večeri, za doček, ispunili smo 3 meseca zabavljanja. Bila su to tri najbolja meseca u mom životu. Kada te neko čuva kao malo vode na dlanu, i ne može da bude drugačije. Vodio me je po svetu, Sergeju udovoljavao, naučio ga da piše i čita, a mene ljubio samo u čelo, bojeći se da me ne povredi. Tačno u ponoć, kada su vatrometi ukrasili nebo, a šampanjac zalio pod restorana, prišao mi je, i umesto ponoćnog poljupca, kleknuo ispred mene, otvorio mali kovčežić u kome je zasijao verenički prsten i rekao: "Hvala ti, Nedo, za ova tri magična meseca. Što si bila uvek tu i što si mi pružala podršku. Ja sam siguran da si ti ona prava, izabranica moga srca i u to ime, voleo bih da budeš moja žena. Pristaješ li?" U glavi se desi kao neka retrospektiva. Svi događaji se izvrte, ali osećanja presudiše i tako, rekoh svoje sudbonosno "Da" i nikada, do dana današnjeg zbog oga nisam zažalila. Dejan me i danas čuva, kao i onog dana, možda čak i više.
Neću da lažem.. nije uopšte bilo lako. Ali te zajedničke šetnje sa mojim sinom, držale su me u životu. na početku nije ništa govorio, bio je jako mali. Jedne večeri, izašli smo u šetnju, kao po običaju. Usput sam mu pričala razne stvari. Odjednom, na zidu sam videla ispisan oglas i zastala da pročitam. A moj sin je izgovorio svoju prvu reč.
-Tata!
Zaledila sam se. Zašto je baš tu reč izgovorio? nešto što neće nikada više imati. Osoba koja ga se odrekla, a da ga prethodno nije ni videla. Približila sam mu se... I moje devojačko srce kidalo se na parčiće. Iči su mi se napunile suzama.
-Nema tate... Izgovorila sam, gutajući suze. -Tata je otišao. Nikada se neće vratiti. -Tata! Smejao se moj mali anđelčić.
I od tada sam uvek igrala duplu ulogu. I mama i tata. Pored sveg bola koji mi je naneo, dugo nisam mogla da zaboravim Bakija. I taman kada bih rekla: Dosta! opet su se pojavljivali neki slični znakovi. Kada je Sergej već porastao, igrali smo se zajedno u pesku u obližnjem parku. Bilo je toplo, leto je bilo u punom jeku. Odjednom, neka senka se dobližila do nas i osetila sam poznatu mušku ruku na svome ramenu. Znala sam da je to on. Ustala sam, okrenula se i pogledala ga u oči.
-Ko bi rekao, baš si porasla. Prozborio je i briznuo u plač. Zagrlio me je čvrsto, dok sam ja stojala zaleđena. Bilo je to prvi put da vidim Bakija da plače. Prvi put sam videla muškarca u suzama. -Smem li da ga uzmem? Ništa više nisam odgovarala. Blokirala sam se. -Mališa! Ja sam tvoj tata. Kako si? -Tata? Ali mama je rekla da se on nikada neće vratiti. Pogledao me je sa tugom u očima. Osećala sam kao da se nešto u meni kida. Taj trenutak čiste nežnosti i intimnosti. Otac i sin pričaju. Sagla sam se i sama, obgrlila kolena i poželela da je sve bilo tako od samog početka. -Kako ti je žena, ćerka? Čula sam kako se zove. Umesto odgovora, rekao je: -Nedostajete mi. Voleo bih da nikada nisam zajebao stvari, da sam znao da te cenim više. Život bi bio lakši.
Ali mi uvek biramo teži put. Tok dana, sa Bakijem sam otišla kući, popili smo kafu, on se čovek ostavio pušenja, al' sam zato počela ja. Mislim da se moj sin napokon osećao potpuno sigurno. Kasnije smo se rastali u miru. I dogovorili da može ponekad da ga poseti. Ne znam da li sam pogrešila. Ali sam želela da mom Sergeju ništa ne fali!
Sa Sergejom na rukama, sedela sam u našem novom stanu i ronila suze. Padale su na njegovo nežno lice dok su se u mojoj glavi rojile misli. Kako ću dalje? Ovo dete treba da poraste u pravog čoveka, a ko sam ja? Kako da ga vaspitam? I onda smo počeli da rastemo zajedno. Ogradila sam se časopisima tipa: "Majka i dete" i rešila da odustajanja nema. Veliki sam borac, to moram da priznam. Tako da nikada nisam dozvolila da mom detetu nešto zafali, da mu zatreba podrška, ljubav, malo sreće. Oduvek sam želela da budemo potpuno ušuškan u svom svetu snova, a uz moju pomoć da krene da ostvaruje te iste snove. I tako smo, zajedno načinjavali prve korake kroz svet. Zaposlila sam se kod ujaka u kafani, prala posuđe, ali isto tako pošteno zarađivala naš hleb. Sergej je rastao, neverovatno brzo! Kada je imao oko dve godine, saznala sam da se Baki, njegov otac, oženio i da mu je žena trudna. Tada sam dobila pismo od majke. U kovertu se nalazio još jedan manji koverat. Začudila sam se, otvorila i drugi koverat, kad ono: Od njega. Tada nije znao da sam se odselila i započela novi život.
Draga Nedo,
prošlo je dosta vremena, sasvim dovoljno da malo sazrem i shvatim koliko sam dete bio pre nekoliko godina. Ponekad nismo svesni koliko odgovornosti snosimo ulaskom u običnu vezu. Bio sam nezreli buntovnik, bez mnogo manira. Ali sam te zavoleo, to mi bar poveruj. Ako bih trebao da iznesem sada svoje mišljenje, ili pak samo da se opravdam-ne bih umeo. Da li me je strah od odgovornosti zaustavio? Ili sam te previše voleo, tako da nisam znao kako dalje, kada se uplete i neko treći. Znaš da je meni uvek sve bilo lakše, novac je rešavao sve. Ako misliš da će ti pomoći nešto, spreman sam da priznam dete, i da ti pošaljem nešto novca. Ženim se, Nedo. A ne volim je! Ostala si urezana u mom srcu, kao najlepša uspomena. Voleo sam te, Nedo! I u ime svih tih prošlih dana, voleo bih da čujem glas našeg sina. Da čujem kako se zove, da ga vidim kako šeta ulicama Beograda. Da vidim kako se smeje... Je l' liči bar malo na mene? Sada, mislim da shvatam zašto se ženim. Trudna je, a ja ne želim da ponovim grešku iz mladosti.
Nemoj sumnjati u moju ljubav,
tvoj Vladimir.
Treba li vam opisati osećanja koja su se u meni tada uzbudila? Bes je kipeo u meni, ljutnja što se tek sada setio, tuga jer je ipak, na neki čudan način, pismo zvučalo ljubazno. I neka nada se nazirala. Ali ja sam odlučila da hodim dalje, kao da se ništa nije dogodilo. Neznajući da će jednog dana, mom Sergeju zafaliti otac. Posle nekog vremena, čula sam da je Baki dobio devojčicu. Nazvao ju je Neda. A njegova žena, Sofija, nikada nije saznala zašto je to tako.
Koliko su me samo puta dočekivale bele ruže pred vratima kuće... Koliko lepih poruka. Listala sam dnevnik pre neki dan, čisto da se prisetim tog vremena. I evo poruka: "Za dobro jutro, samo bih hteo da ti kažem da si najposebnija među devojkama, i najsjajnija među zvezdama." "Veverice, srećno nam bilo. Danas ispunjavamo pola godine. Ja sam najsrećniji dečko. Hvala za sve!" "Ja sad jedva mogu znati da imadoh san, I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije, Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan. Jer, od kada sam tebe sreo, dobio sam sve. Mislim da mi je java mnogo bolja od snova."
A ja sam, onako nevina, gutala svaki njegovu reč, verovala u sve izgovoreno, kao da sutra ne postoji. Nisam puno razmišljala, da budem iskrena. Ali su me mnogi još tada počeli osuđivati: "Pokvariće on nju brzo, mislim vidi ti njega! Samo što pištolj ne izvadi i ne okine obarač. A ona je tako nežna. Bar izgleda tako" Da li je samo sa mnom bio drugačiji to ne znam, ali događaji koji će se desiti kasnije, kao i ono kada ode iz mog života, i ćerci da ime Neda, naterali su me da razmišljam.
I jednog sunčanog maja, bajka je počela da se pretvara u tužnu priču. Neću reći u košmar, jer sam ja izašla kao pobednik, zajedno sa mojim sinom. A on je kukvički izbegao svu odgovornost.
Nikada nije bio grub prema meni. Pa ni te večeri kada sma mu podarila svoju nevinost. Činilo se kao da se boji da me ne polomi, mene, onako uvijenu u staklo. Dodirivao me je nežno, ljubio me je... Bila sam toliko lakomislena i nisam razmišljala o mogućnosti da mogu da zatrudnim. A ono čemu se čovek najmanje nada, uvek ga zadesi. Saznala sam da nosim njegovo dete. Još uvek nisam ispunila 18 Sećam se tog dana. Bila sam posebno malaksala, svo telo mi je bilo teško i kada sam saznala rezultat. Spopao me je neki strah. Ali sam se nadala da će on to sve lepo prihvatiti. Moje detinje srce nije bilo spremno na bol. Sreli smo se u klubu te večeri, i tek pred rastanak sam mu izjavila da čekam bebu. Prebledeo je. "Jebo te pa ti si maloletna! Nisi valjda luda da sačuvaš dete? Pa šta ćemo mi da radimo sa detetom?" Nisam očekivala to. Nadala sam se da će reći: "Pa to su divne vesti. Preguraćemo mi to!" A kakve bre divne vesti, bili smo deca. I naravno da ništa nismo rešili. Sećam se da sam izašla iz auta, tresnula vrata svom snagom, počela da jecam: "Kretenu jedan. Marš sad kod onih tvojih kurvi! Misliš da ne čujem da se priča da me varaš? Ali sam se toliko zaljubila da sam ćutala sve vreme." Pogledao me je. U tom pogledu se prelivala tuga i mogla sam da pročitam "Zbogom". Nije izašao za mnom. Čekao je da uđem u kuću i nastavio. Sada razmišljam, da li sam rešila da spavam sa njim samo da bih ga zadržala? Da bi video da mogu i ja to, da ne mora to da radi sa drugima? Ne znam, zaista zvuči ružno. Ali je to neka realnost. Dane sam provodila plakajući. Trpela sam prekore roditelja, profesora, "drugova" iz razreda. Svi su me podsećali na to da sam bila upozorena. "Pa lepo smo ti govorili!" I negde u oktobru, morala sam da prekinem svoje školovanje. Zauvek rekla: "Zbogom" medicini, snovima o baletu, i sjajnoj budućnosti. Kao da se zvezda na mom nebu ugasila. Tek u februaru '94. prestala sam da plačem i podarila svoj život jednom malenom biću. Od samog rođenja me je podsećao na njegovog oca. A kako raste, sve više poprima njegove osobine. Sama sam mu doabrala ime i rešila da se preselim iz tog grada koji je bio prepun uspomena. A pošto podršku nisam imala, bilo mi je sve jedno gde ću. I tako je počeo naš novi život. Život koji do danas živim.
Dalje ne bih imao ništa više da ti javim. Pijana od hladnoće subotnja noć se valja. Satovi su već odavno povečerje odsvirali.
Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim jedino možda to da si ostala najlepša medalja iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.
Bilo mi je 15 godina i 10 meseci. Bila sam odličan učenik, sanjala o "medicinskoj karijeri", bavila se baletom, slušala John Lennona, odlazila svakog leta kod bake i deke. Bila sam dete koje je imalo sve što je poželelo. Roditeljska ljubav nikada nije manjkala. A kao jedinica, ispunjavale su mi se sve želje. I eto, na kraju ispadoh nezahvalna, ne znajući da se ponašam kao prava mala dama, zalutala sam. Upoznali smo se na rođendanu zajedničke drugarice. Bejah pri kraju prvog razreda gimnazije, dok je on završavao četvrtu. Bože, sada, kada okrećem film u glavi znam da mi je bio suđen i taj momenat, i taj rođendan. Iako sam pre toga bila bolesna i dvoumila se da li da odem ili ne. Zamolio me je za ples, kada su pustili neki sentiš. I tako je sve krenulo.. ništa neuobičajeno. Polako je spustio glavu i kristalno zelenje, njegove oči, sastale su se sa mojim crnim očima. Već tada sam znala da će igrati važnu ulogu na pozornici moga života. Poljubio me je. Ne samo što je to bio moj prvi poljubac, već je to bilo i buđenje pravih osećanja. Neka oluja se probudila u meni i nije mogla biti zaustavljena. Ne, nije to bila prava ljubav. Da jeste, trajala bi i danas dan. Ali me je to dete, taj današnji čovek, toliko poremetio, da sam ostala nesložena kao dečija slagalica.
Počeli smo da se viđamo i u školi. Profesori su primetili, svi su bili šokirani! "Ona mala, kovrdžava, ma znaš... ona riđokosa sa prve godine... Mislim da se zove Neda. E pa, smuvala se sa Bakijem." - tako se vest širila. A ja sam, izgleda, tom istom Bakiju, bila samo još jedna u nizu. Zato što je bio dežurna faca gimnazije. Šmeker. Visok, sa krupnim zelenim očima, velikim šakama i onim "nečim" što je u ljudima budilo strah. Voleo je da pravi probleme, da se potuče sa nekim, da pobegne iz škole, da se posvađa sa direktorom... Kako to, bitanga i princeza, idu zajedno? Kada su moji doznali, gutal sam razne predike. Ali šta su mogli da urade oni? Zabrane po nekoliko izlazaka, izgube moje poverenje i krenem da lažem, samo da bih se viđala sa njim.
"Mala, 'oš da te odbacim do kuće? Mislim, ako ti nije dobro." "Ne još, malo sam popila, da ne primete moji." Poljubio me je i čvrsto stegnuo.Upravo ti zagrljaji govorili su mi da sam mu ipak značila. A bilo je mnogo toga. Približio se moj 16 rođendan, prvi dani pretoplog jula. Proslavila sam ga sa društvom, u bašti koja je okružavala kuću. Bio je to dan kada sam ga upoznala sa roditeljima. I danas se pitam, da li je to bilo njegovo pravo lice ili maska? To je bio presudni trenutak. Kada su mi moji dali zeleno svetlo kada je reč o njemu. A bolje da nisu.
Ostadoh zarobljena na onom mestu, gde smo se prvi put sreli. Dok sam rumenela na suncu, sanjala sam o tvojoj ruci koja će do kraja života držati moju. Bila sam mala, imala sam neki 16-17 godina. Neodlučna i nezrela. Tada nisam mogla ni da predpostavim šta će se sve događati u budućnosti. Da ću toliko poludeti za tobom, zaljubiti se kao malo dete... I onda, kada je bilo jasno da te volim, rešila sam da se prvim put podarim muškarcu. Šta se kasnije desilo? Otišao si, besramno i više se nisi javljao. A ja sam utehu tražila na ulici, neprospavane noći, odsekla sam svoju prirodno riđu kosu. Uništila, ne samo lokne, već i sebe samu. Počela da pušim. Čovek ostane malo obeležen. Uradila sam test za trudnoću, pokazalo je pozitivno. Suze su me gušile, jer sam znala da ću ostati sama. Samohrana majka. Da moje dete neće imati oca. Kakav primer ću biti? Kada sam svoju nevinost izgubila sa 17 godina i dete rodila kada sam stupila u svet odraslih? Sada, kada moj sin već i sam ima 17 godina, pitam se da li me osuđuje? Na njegov sedamnaesti rođendan, praćena prošlošću, rešila sam da otvorim blog. Nadam se da će pomoći.
Sine moj, naše su veze veoma jake. To što osećam prema tebi, samo majci može da prođe kroz srce. Srce me boli, jer si daleko. Ali, u junu se vraćaš, posle 2 godine provedene u Los Anđelesu. Majci nedostaješ. Iako znam da je to najbolje za tebe, danas, na tvoj rođendan, volela bih da te najčvršće zagrlim i da ti kažem koliko te volim. Da je sve ovo vredelo! Da sam pre 17 bila još uvek nezrela, zato sam te odbacivala. Plakala... Sada, sa svoje 34, znam da si najvredniji poklon koji mi je Gospod ikada podario. Hvala ti za sve, Anđele moj! Načinio si me najponosnijom majkom! I jedino što ti želim je da budeš srećan. Ti to umeš, kao niko drugi!
