Ostadoh zarobljena na onom mestu, gde smo se prvi put sreli. Dok sam rumenela na suncu, sanjala sam o tvojoj ruci koja će do kraja života držati moju. Bila sam mala, imala sam neki 16-17 godina. Neodlučna i nezrela. Tada nisam mogla ni da predpostavim šta će se sve događati u budućnosti. Da ću toliko poludeti za tobom, zaljubiti se kao malo dete... I onda, kada je bilo jasno da te volim, rešila sam da se prvim put podarim muškarcu.
Šta se kasnije desilo? Otišao si, besramno i više se nisi javljao.
A ja sam utehu tražila na ulici, neprospavane noći, odsekla sam svoju prirodno riđu kosu. Uništila, ne samo lokne, već i sebe samu. Počela da pušim. 
Čovek ostane malo obeležen. Uradila sam test za trudnoću, pokazalo je pozitivno.
Suze su me gušile, jer sam znala da ću ostati sama. Samohrana majka. Da moje dete neće imati oca. Kakav primer ću biti? Kada sam svoju nevinost izgubila sa 17 godina i dete rodila kada sam stupila u svet odraslih?
Sada, kada moj sin već i sam ima 17 godina, pitam se da li me osuđuje?
Na njegov sedamnaesti rođendan, praćena prošlošću, rešila sam da otvorim blog.
Nadam se da će pomoći.

 

Sine moj, naše su veze veoma jake. To što osećam prema tebi, samo majci može da prođe kroz srce.
Srce me boli, jer si daleko. Ali, u junu se vraćaš, posle 2 godine provedene u Los Anđelesu. Majci nedostaješ. Iako znam da je to najbolje za tebe, danas, na tvoj rođendan, volela bih da te najčvršće zagrlim i da ti kažem koliko te volim. Da je sve ovo vredelo! Da sam pre 17 bila još uvek nezrela, zato sam te odbacivala. Plakala... Sada, sa svoje 34, znam da si najvredniji poklon koji mi je Gospod ikada podario.
Hvala ti za sve, Anđele moj! Načinio si me najponosnijom majkom! I jedino što ti želim je da budeš srećan. Ti to umeš, kao niko drugi!