Nekada davno, doček Nove Godine

Sada bih mogla da nastavim sa onom Grimovom: "Nekada davno, čuda su se zaista događala" Zato što jesu. Vreme je prolazio, moj Sergej je rastao, mislila sam na Bakija, i volela ga još uvek. Čak mogu da kažem da sam sva njemu rpipadala, čak i sa te razdaljine.
Pitam se sada, kada počnem a prevrćem listove svog života, kako sam mogla, sa samo 16, 17 godina, da zavolim tako jako? Možda nas je sin spojio, ili ona ljubav koja im je sijala u očima, ocu i sinu, kada su se prvi put sreli.
Takve trenutke ću zauvek čuvati u srcu, kao fotografije koje su okačene po zidovima moje duše.
Veliki sam trud uložili dok nisam uspela da ga zaboravim. Čak i sada, posle 18 godina, pitam se da li je zaista svemu kraj?

Nastavila sam svojom stazom, iako je još uvek bilo posuto trnja po njoj. Tako sam počela da smatram da sam veoma hrabra. Uvek sam birala teži put, kako bih samu sebe iskušala. I upoznala sam Dejana, Hercegovca, koji mi je pružio svu svoju ljubav a Segeja smatrao kao svojim. Život ga nije mazio. Posle rata, izbegao je u moj grad, došao je sa traumama sa kojima se i danas dan nosi. Njegova pažnja mi je terala suze na oči. Teško sam popustila, jer je moje ranjeno srce bilo veoma oprezno.
Pa mi je, onda, dolazio pod prozor sa tamburašima, pevao "Ko te ima taj te nema", nacrtao desetine portreta dok šetam sa Sergejom po parku, a da i ne znam o tome.
Danas kada priča o tome, kaže da se zaljubio u moj iskreni osmeh i tužne oči.
Mlađi od mene 3 godine, sa nogama na zemlji, jak, pravi muškarac i vojnik.
Uvek sam, potajno, sanjala o vojnicima. Nekako me je sva ta muškost posebno privlačila.

E pa, te večeri, za doček, ispunili smo 3 meseca zabavljanja. Bila su to tri najbolja meseca u mom životu. Kada te neko čuva kao malo vode na dlanu, i ne može da bude drugačije. Vodio me je po svetu, Sergeju udovoljavao, naučio ga da piše i čita, a mene ljubio samo u čelo, bojeći se da me ne povredi.
Tačno u ponoć, kada su vatrometi ukrasili nebo, a šampanjac zalio pod restorana,  prišao mi je, i umesto ponoćnog poljupca, kleknuo ispred mene, otvorio mali kovčežić u kome je zasijao verenički prsten i rekao:
"Hvala ti, Nedo, za ova tri magična meseca. Što si bila uvek tu i što si mi pružala podršku. Ja sam siguran da si ti ona prava, izabranica moga srca i u to ime, voleo bih da budeš moja žena. Pristaješ li?"
U glavi se desi kao neka retrospektiva. Svi događaji se izvrte, ali osećanja presudiše i tako, rekoh svoje sudbonosno "Da" i nikada, do dana današnjeg zbog oga nisam zažalila.
Dejan me i danas čuva, kao i onog dana, možda čak i više.

Nastaviće se.